eHUMINT

Slucajno sam dosao na ovu ideju… Naime ako HUMINT pretstavla prikriveno prikupljanje podataka iz ljudskih izvora, onda bi eHUMINT pretstavljao prikriveno prikupljanje podataka iz ljudskih izvora posredstvom interneta putem e-mail komunikacije, socijalnih mreza, IM i IRC. Dakle sustinski se ne razlikuje od izvornog HUMINT-a. No metode i sredstva se radikalno razlikuju.

Medjutim, bas kao i u izvornom HUMINT-u tako i kod eHUMINT-a kljucna stvar jeste psihologija. No psihologija korisnika Interneta se razlikuje od psihologije koja vazi u realnom svetu. Sa druge strane neke stvari su iste, npr. procenjivanje sagovornika u ranom stadijumu komunikacije kako bi se “pogodile prave price” u cilju sticanja poverenja, zavodljivosti, kompetentnosti o nekoj temi i sl. Osnovna stvar kod psihologije, kad je u pitanju eHUMINT jeste nemogucnost izrazavanja emocija. Taj problem, kod neformalne net komunikacije, je delimicno resen uvodjenjem ematikonima (smajlicima i slicnim cudima).

Prakticno laganje- #1

Da bi se lepo lagalo, onda treba uvek imati na umu prethodni post koji sam napisao. Konkretno mislim na to da prilikom laganja ne treba bezati od istine, vec je samo preformulisati. No nije sve samo u nacinu preformulacije kada je u pitanju prakticna laz. Naime, ono sto je u praksi od velikog znacaja jesu neke fizicke odrednice. Dakle, osnovu prakticnog laganja cini spoj mentalnog i fizickog, a pod tim se podrazumeva koherencija ove dve komponente.

Kada je rec o fizickoj komponenti, prilikom laganja veoma je vazno paziti na gestakulaciju, izraze lica, a narocito obratiti paznju na kontrolu ociju i usana, kao i na glas. Kod onih manje iskusnijih prilikom laganja se lako mogu identifikovati na osnovu skretanja pogleda, usnama i boji glasa. Takoreci, to su tri kljucne stavke koje prilikom laganja moraju biti iste kao u slucajevima opustenog razgovora sa prijateljom. Na pitanje “kako to postici” je tesko odgovoriti. To pre svega zavisi od pojedinca i njegovih mehanizama samokontrole. No ovom prilikom cu objasniti kako ja to radim.

Postoje dva nacina na koji to radim, a to su reakitvni i proaktivni. Reaktivni nacin pretstavlja za nijansu kompleksniji postupak od proaktivnog. Naime, u situacija kada plasiramo laz, a krenimo od pretpostavke da je moramo izmisliti u momentu, onda jedino sto mi ostaje jeste da zaboravim istinu i da ubedim pre svega samog sebe u tu laz. Pod tim mislim da stvarno sebe ubedim (pr. ako je potrebno mogu sebe da ubedim da je beo zid crne boje, a pritom cu imati i neke argumente za to). Reaktivni nacin je veoma tezi, odnosno zahtevniji (da nekazem izazovniji) od proaktivnog. Dakle, radi se o tri paralelna procesa. Jedan proces cini konstruisanje same lazi, drugi samoubedjivanje u ono sto plasiramo, a treci jeste samokontrol, ne samo fizicke komponente vec i mentalne, odnosno da se ne pretara sa lazima, vec da to bude optimalno. Drugi nacin jeste proaktivno. Tu su stvari mnogo jednostavnije. Ovde postoji odredjeno vreme, ali i mir, dakle ne pritisak, za koje se moze ne samo iskonstruisati laz, vec i u glavi simulirati istu. Osim toga, moguce su i psiho-fizicke pripreme za sam cin laganja. Teoretski laganje koricsenjem proaktivnog nacina je veoma sigurnije, ali i uspesnije. U samom cinu laganja nema pritiska, kao kod reaktivnog nacina. Dakle, lazemo bez problema, bez pritiska, unapred pripremljeni na to.

KRATKA FILOZOFIJA ISTINE I LAZI

Istina I laz se mogu na prvi pogled uciniti kao dva suprotna pojma. Zapravo oni to nisu. Njih bih samo okarakterisao kao “srodno razlicite”, ne ulazeci pritom u samu srz. Postaviti pitanje sta je starije, laz ili istina, pa neko bi se dosetio I rekao “to je isto ono pitanje o kokoski I jajetu”. Zapravo I ne bas. Kada su u pitanju istina I laz onda se zna sta je starije, ali sa druge strane, a sto opet moze biti pomalo I kontradiktorno, jeste da ni jedno ni drugo nemaju svoj pocetak ni kraj.

Pre svega, da bi se razumela sustina istine I lazi potrebno je ova dva pojma uzeti kao nereskidive I posmatrati ih kao proces. Naime, krenimo od stava da je istina starija, odnosno prva, iako nema svoj pocetak. Tu onda dolazimo do lazi, a laz mozemo okarakterisati kao preformulisanu istinu. Drugim recima da je laz nesto sasvim drugacije od istine, onda to vise nije laz vec izmisljotina, odnosno da bi laz bila laz mora sadrzati elemente istine, odnosno da je u vezi sa istinom. Dakle, srz lazi jeste istina. Doslovno receno, laz je preformulisana istina. U sebi sadrzi celovitu istinu. Ako laz I istinu posmatramo kao proces onda se moze zakljuciti da je istina majka lazi, a nadalje, iz lazi se dalje rekonstruise istina. S toga, posmatrajuci kao proces, laz se moze posmatrati kao prelazni oblik istine. Dalje, iz lazi se opet radja istina, a iz te istine laz itd.

U prakticnom smislu, istina moze biti bilo sta, a laz samo interpretacija iste. Durgim recima, laz pretstavlja vodilju ka spoznavanju istine, jer istina nije otkrivena sama po sebi, vec je mora “neko” otkriti, a posmatrajuci to kroz “proces lazi I istine” onda se nastoji doci kao onoj prvobitnoj intrinsicnoj istini, odnosno dostici samu granicu fenomenalnog I noumenalnog.